Ink of Ages Fiction Prize

U zemlji heroja

Limnos, novembar 1915.

Ispucala koža na Nensinim rukama je pekla dok je zarivala lopatu u kamenito tlo. Leđa su je već bolela od beskonačno dugog dana pružanja pomoći, i boleće je još više sudeći po tome koliko se mučila sa ovih prvih pet centimetara. 

Pored groba stajalo je Misino telo, a prekrivač koji je obmotavao njen prugasti oblik sijao je pod zracima mesečine. Način na koji je umotana ostavljao je utisak da je Misino telo buldoga zapravo telo malog deteta, i ta misao je stvorila knedlu u Nensinom grlu. 

Misi je donekle i bila dete za dečaka koji ju je doneo. Dečaka koji je naterao da obeća da neće staviti Misi u jamu s drugim psima.  

Dečaka čiji su jezik i polovina vilice bili toliko razneti da je morao da piše, drhtavo, na beležnici kako bi ga ona razumela. 

Misi ne voli druge pse, napisao je dok je lekar koji ga je trijažirao organizovao njegovu dalju negu. Nemoj je terati da ide sa njima. 

Dok god je živa, nosiće sa sobom sliku njegovog uništenog lica, njegovih iskrenih braon očiju koje su molile ne samo za sebe, već i za psa koji je nepomično ležao preko njegovog krila. Kako se činilo, Misi je možda primila napade koji bi dokrajčili dečaka u slučaju da njegove povrede na licu to ne učine. Činilo se kao da je i on to znao, jer je ispustio beležnicu i krenuo da je uhvati za ruku. 

Nensi će gristi savest zbog gađenja i užasa koji je ispunio njene grudi kada je unakaženo grgljanje izletelo iz njegovog grla na pomisao da će ona to odbiti. Koraknula je nazad, i zaklela se samoj sebi da je to učinila kako bi umanjila šanse da dečak dobije infekciju, a ne zato što je bila preplašena. 

„Naravno da ne,” rekla je, i kasnije bila iznenađena koliko joj je glas ostao pribran. „Ne brini, neće ići u jamu.” 

Naravno, dečak je morao biti razdvojen od svog psa. Nensi je prekorila samu sebe zbog straha, i stavila svoje ruke preko njegovih koje su čvrsto držale kratko krzno. Seća se koliko se divila njegovom čvrstom stisku, kao da je ova mala upornost bila ono što ga je održavalo u životu. 

„Obećavam,” šapnula je, mrzeći deo sebe koji se povukao dok je posmatrala koliko je mlad, „Prirediću joj dostojnu sahranu.”

Ruka mu se opustila, a Nensi je pohitala da preuzme buldogovo telo sa nosila pre nego što je neko bezobzirno baci. 

Misi je već bila kruta, i Nensi se pitala koliko dugo je dečak ovako čekao, sa svojim voljenim družbenikom čije je telo grejalo njegovo grozničavo. Evakuacija sa poluostrva zna potrajati dugo. 

Nije bilo fer, ali nikad i nije. 

Njegove braon oči se, ni u jednom trenutku, nisu sklonile sa njenih dok su ga bolničarke nosile u hirurški šator, a Nensi je klimnula glavom dok je nestajao iza platnenog otvora. Miris baruta i dima je prekrivao krzno psa, i Nensi je požurila da udalji taj miris od sebe što je više moguće. 

Sahrana nije mogla biti održana odmah. Nensi je morala da završi svoju smenu. Bilo je drugih vojnika koji su zahtevali brigu, te je Misino telo čekalo iza šatora gde je Nensi spavala sa svojim pratiljama bolničarkama koje se nisu bunile. Rat je dovodio do čudnih zahteva, i svi su se svega nagledali. Ovoga puta je prosto bio red na Nensi. 

Tako se Nensi našla umorna do koske i drhteći na ledenom vetru dok je pokušavala da priredi ovom voljenom psu poslednji pozdrav koji je zaslužio. 

Devojke iz njenog šatora verovatno uživaju u svom večernjem ritualu, pomislila je Nensi, zaustavljajući se da udahne. Tu bude čaja, čitanja pisama i tračarenja. Neko ima časopis, pa ga obično dodaju jedna drugoj i diskutuju modu i proizvode dok ne mogu više da drže oči otvorenim. Onda se povuku u krevete i pokušavaju da ne sanjaju. 

Verovatno im je udobno i ušuškano, dok je Nensi napolju na vetrovitim brdima u svojoj isuviše tankoj jakni. Neko joj je rekao da je ostrvo bilo zakleto Hefestu, prastarom bogu vatre, i nadala se, ne tako potajno, da bi on izabrao malo topliji dom. 

Ispod nje, poredani jedni pored drugih oko luke, bili su osvetljeni domovi stanovnika ostrva. Nensi je par puta imala kontakt sa stanovnicima Limnosa, bila je previse zauzeta bolnicom da istražuje ostrvo, ali je uvek bila oduševljena ljubaznošću koju su pružali kada je postojalo bure vina viška ili lokalni specijaliteti da se podele. Oni koji su najduže bili u bolnici govorili su lepe stvari o lokalnoj pomoći da se izgradi bolnica i sve postavi na svoje mesto. 

Tup, zarila je lopatu nazad u zemlju, i pokušala da ne računa koliko dugo će ovaj zadatak trajati. Bila je skoro sat vremena na vrhu brda, želeći da nađe lepo mesto ispod zvezda za Misi, i sve što je imala da pokaže je par površnih centimetara. Nikada nije bila osoba koja lako odustaje, ali joj je ta misao bila privlačna. 

Prašnjavih i umornih ruku, pomislila je na svog oca, koji je često govorio kako su grube ruke znak toga da je posao dobro odrađen. Naravno, to je uglavnom bila provokacija upućena njoj. Bila je izuzetno preopterećena svojim izgledom i nežnim rukama u mladosti, koristeći džeparac da kupi svaki losion i melem koji je obećavao glatku kožu. Kada bi je otac mogao videti sada, možda bi bio ponosan na to koliko se njen karakter razvio. Nensi je, s druge strane,  nedostajala devojka koja je bila pre godinu dana. 

Još jedna knedla se pojavila u Nensinom grlu. Kod kuće, u Kvinslendu, otac je preklinjao da ostane. „Imaš toliko vremena da vidiš svet,” rekao je, “Sačekaj da se ovaj nered završi, i ja ću te sam povesti.”

Nensi je mislila da zna bolje. Njen otac je bio trgovac, njegova plata dovoljna da nahrani, obuče i skući njihovu petočlanu porodicu. Njene sestre su još uvek bile u školi, majka slabila od bolesti, i verovatnoća da bi je on odveo bilo gde se činila nemogućom. 

Te je tako započela volontiranje, misleći da će videti svet i dokazati da je njeno mesto na njemu veće od života koji je njena porodica odabrala za nju. 

Tokom dana poput ovog se pitala zašto nije slušala. Zašto nije bila zadovolja životom koji nije uključivao unakažene dečake i njihove mrtve kućne ljubimce. Šta je to sebi dokazala? Samo da postoji više patnje i mučenja nego što je to ikada pre mogla zamisliti. 

Sada su njeni snovi bili ispunjeni smrću miliona dečaka i mladića.

Lopata je udarila od kamen, i koža na Nensinim zategnutim zglobovima je pukla, stvarajući užareni bol uz njenu ruku. Opsovavši, Nensi je vrisnula, i gurnula lopatu duboko u zemlju tako da je stajala uspravno, dokaz njenog duha. S jednom rukom na kolenu, čučnula je i pregledala ranu na ruci. Nije bila duboka, ali ipak, stotinu površnih rana može biti gore nego jedna duboka. 

Nensi je imala iskustva sa ranama, i napokon su je sustigle. Bilo joj je previše. Tlo je bilo pretvrdo, Nensi preumorna. 

„Izvini,” rekla je, mada nije bila sigurna da li to govori dečaku, psu, ili samoj sebi. Grlo joj se stezalo dok je gutala knedlu, i ponavljala je nežno „Izvini.” Pogled joj je bio na lopati, a vetar buka u njenim ušima koja je zaglušivala sve osim stakato otkucaja njenog srca. 

Toliko je bila zadubljena u svoju patnju da ih nije videla kako prilaze. 

Još jedna lopata se pridružila njenoj, a zatim još jedna, pa još jedna. Nensi je podigla pogled dok je neko preko njenih ramena ogrtao vuneni šal mirisa večernjeg čaja koji je bio deo njihovih obroka. Miris prijatnih večeri je ispunio Nensino čulo mirisa i pogledala je u lica svojih pratiteljki bolničarki. Onih koje su pružale negu i borile se uz nju. Onih koje bi trebalo da su ušuškane u krevetu. 

„Pomislile smo da bi ti dobro došla pomoć,” rekla je jedna. 

Druga se našalila, „Svakako je lepa noć za šetnju.”

Smeh se prolomio u Nensinim grudima, delimično uzneveren od iscrpljenosti dok joj je neko trljao ramena da se ugreju. Uljuljkala se u toplotu, i gledala kako grob izranja ispod brojnih lopata. Neko je gurnuo limenu šolju u njene ruke, i pila je halapljivo, osećajući kako se život vraća u njene udove dok je ispijala vruć čaj. 

„Zbogom vama, dame iz Brizbejna,” neko je započeo, a drugi nastavili pesmu, dok su njihove lopate pronalazile prirodan ritam kako je pesma odmicala. 

Zahvalnost je nicala u Nensinim grudima, više je umirujući od bilo kakvog čaja. Kada je refren stigao na red, pridružila im se –

„Vikaćemo i zaurlaćemo, kao pravi goniči iz Kvinslenda —” Uzela je ponovo lopatu u ruke dok je pevala poletno, kao da joj je oživljeni duh pomagao da umiri bol u ramenima i leđima dok se pridruživala drugim kopačima. 

Kada su završile „Dame iz Brizbejna” započele su drugu pesmu, pa još jednu, ispunjavajući prostor oko sebe svojim glasovima pre nego što ih vetar ne odnese u noć. 

Kada je Nensi smatrala da je grob dovoljno dubok, sve su se povukle, ostavljajući lopate sa strane. Tišina je bila blaga dok je Nensi spuštala Misi u njeno mesto počivanja. 

„Hvala što si pazila na naše momke,” rekla je, razmišljajući o dečakovom stisku Misinog krzna.  „Odradila si dobar posao.” 

„Tako je,” neko je rekao, a zatim je svuda okolo usledio šapat saglasnosti. Ne, nisu znali Misi dok je bila živa, ali su svi viđali pse koji su se držali uz vojnike. Svetlost koju su ti psi donosili sa sobom koja je presecala beskrajan pritisak, nepredvidivu budućnost. Znali su koliko su ta stvorenja bila bitna njihovim momcima. 

Brzo su prekrili grob, a Nensi je poravnjala vrh, gurajući težak kamen na sredinu kako je to njen otac znao raditi za njihove pse kod kuće. 

Kada je posao bio odrađen, Nensi je pružila ruku, i neko joj je pomogao da ustane. Na trenutak su svi stajali oko malog groba. 

Onda je neko pomenuo kutiju keksića koji bi dobro išli uz svež bokal čaja, i mala trupa je pokupila svoje lopate i uputila se ka svom improvizovanom domu. Ispreplitali su svoje ruke dok su privodili radni dan kraju.