Ink of Ages Fiction Prize

Ćerka čuvara mastila

Moj otac je prodavao glasove u bocama.

Malim bocama mastila, poredanim poput dece ispod drveta banjan smokve, koje čekaju da budu otvorene. Govorio je da je mastilo vrsta uspomene — jednom kada se otvori, ne može biti izbrisana. Naučio me je kako da ga sameljem. Svakog jutra pre izlaska sunca, uzimala bih kamenu činiju i gnječila čađ, gumu i kišnicu dok se sve ne pretvori u crnu, glatku smesu. 

„Ne žuri,” rekao bi mi, mirnim i laganim glasom, „Čak i kamen mora omekšati pre nego što ostavi trag.”

Nikada me nije pustio u školu. Ne zato što to nismo mogli da priuštimo — moj brat je išao — već zato što je Indija, kako je govorio, bila oštrih ivica za devojčice. „Naučićeš bolje ovde, beta,” rekao mi je jednom, pokazujući glavom na redove boca mastila. 

Nisam se usprotivila.

Sa osam godina sam naučila da ustabilim ruku, da oponašam njegova slova sve dok nisu izgledala baš kao njegova. Sa deset godina sam naučila tišinu — onu vrstu koja može čuvati tajne bolje od bilo kog katanca. Sa trinaest sam poznavala težinu mastila dovoljno dobro da znam kada je previše razređeno da izdrži na papiru, pregusto da teče. Do tad sam shvatila da je zanat mog oca bio manje vezan za boce, a više za reči koje je smeštao u njih. 

Sa petnaest, ove reči su počele da se menjaju.

Prvi čovek je došao u zoru. Nije tražio ni pero ni stranice. Samo je pružio savijeno parče hartije preko klupe zajedno sa novčićem. Otac ga je pročitao, ne rekavši ništa, i otvorio svežu bocu. Umočio je svoje nalivpero jednom i napisao tri reči na poleđini. Uhvatila sam samo jednu: viduthalai. Sloboda. 

Zatim su usledili drugi.

Ali nikada zajedno — i nikada predugo. 

Govorila sam sebi da su oni bili pesnici, ili učitelji, ili muškarci koji su zaboravili kako da ispravno pišu. Ali jednog jutra, letak je izvirio ispod jedne od glavnih knjiga. Vetar ga je uhvatio i prevrnuo na pod. Uzevši ga, prepoznala sam teški rukopis koji je pripadao mom ocu. Pročitala sam ga dva puta: „Ova zemlja nije njihova da bi je posedovali.” 

„Naše reči su glasnije od oružja.” 

„Ne bojimo se.”

Slova su bila očita. Četkica mog oca nijednom nije podrhtala. 

Pažljivo sam savila papir, vratila ga nazad, ali moje ruke nisu mogle da se smire. Oduvek sam verovala da su očevi prsti bili uflekani crnom bojom zbog mastila. Ali, kako sam više toga saznavala, sve sam više uviđala da ta tama nije samo mastilo — to je bio strah, utisnut u pukotine njegovih zglobova poput modrice. 

Vojnici su došli odmah nakon sezone monsuna. Dva oficira u kaki uniformama, njihove čizme zadebljane crvenim blatom. Jedan je podigao bocu, otvorio je, i pomirisao. Drugi je prelistavao sveske. Zatim je jedan pogledao u mene. 

„Ti melješ mastilo” pitao je.

Klimnula sam glavom.

Odveli su oca. Nije se suprotstavljao ni vikao; samo je sklonio svoju četkicu na prostirku, kao da je nameravao da se po nju vrati kasnije. 

Gledala sam, i nisam mogla da progovorim. 

Te večeri, drvo nije pružalo nikakvu senku.

Moj brat je došao i sklonio natpis na prodavnici. Krivio je mene što sam dozvolila da odvedu oca, a zatim samo nepomično stajala dok su to radili. „Preopasno je, Malika,” uzviknuo je, „Moramo otići!” 

Ali ja sam samo nastavila da sedim.

Upalila sam svetiljku i sela na prostirku. Kamena činija je još uvek bila topla od jutrošnjeg rada.

Kada je prvi dečak došao, nije me ni pogledao. Dodao mi je novčić ispod prostirke i ostavio stranicu papira iscepanu iz školske sveske. Odmotala sam je — papir je bio prazan —ali tamo, na poleđini, iskrivljenim slovima: 

Nema ga više. Da li da prestanemo?

Mastilo je bilo suvo. Izgnječila sam još, ovog puta sporije, dozvoljavajući čađi da mi oboji dlanove. Umočila sam četkicu — njegovu četkicu — i napisala: 

Mastilo ostavlja tragove čak i kada ruke više nema. Nismo gotovi.

Nastavili su da dolaze, jedan po jedan. Neki su nosili školske uniforme. Jedan je bio bos. Drugi je plakao. Donosili su komadiće papira, iscepane stranice, zgužvana pisma. Prepisivala sam reči, skrivala ih, prenosila ih nazad. Nekada nisam ništa dodavala, već ih samo puštala da me vide kako pravim mastilo — polako i s namerom — onako kako me je otac naučio. Odlazili su noseći više od papira. Nosili su dokaz da reči nisu nestale s njim.

Vojnici su se vratili dve nedelje kasnije.

Ovog puta sam bila spremna.

Prevrnuli su prostirku, razbacali boce mastila, preturili činiju. Stariji je držao letak i gurnuo ga ka meni.

„Ko sada piše ovo?” dreknuo je.

Pogledala sam letak. Mastilo je pomalo procurelo zbog previše gume. Slova su se pogrešno uvijala na ivicama — kao moja, a ne njegova. 

„Ja samo prodajem pera,” rekla sam mu.

„Ako saznamo ko je odgovoran za ove pobunjeničke spise, smatraćemo to izdajom krune i ubićemo ih!” 

„Ja samo prodajem pera,” rekla sam mu.

Mlađi oficir je snažno odmahuo glavom, te se okrenuo ka svom kolegi: „Siromašno dete ne može biti pokretač ovoga, a kamoli devojčica. Ona nema znanja, nema ugled. Traćimo vreme na ovakve ljude.” 

Otišli su, a ja sam čekala dok se više nije mogao čuti zvuk njihovih čizama.

Onda sam pokupila slomljenu činiju, spojila ponovo napuknute delove, i počela da pravim mastilo.